Potrebe uljane repice za sumporom

Kraj je januara, neko je već uradio prvu prihranu uljane repice ureom, dok oni koji to nisu učinili valjalo bi iskoristiti najavljene mrazeve u prvoj polovini februara, kako bi urea imala dovoljno vremena da se transfomiše u pristupačne oblike. U svakom slučaju, preporuka je prihranu uraditi (bar) na dva puta (ako je potrebno više od 90 kg čistog azota po ha), kako bi se samoj biljci olakšalo usvajanje azota i kako bi on bio pristupačan u krucijalnim momentima za biljku – u samom izlasku iz zimskog mirovanja, kao i u vreme intenzivnog porasta u stablo.

U ovom tekstu ćemo se fokusirati na drugu prihranu uljanu repice, koja će po svemu sudeći biti negde polovinom marta, odnosno na specifičan element – sumpor (S) i na njegovu veoma bitnu ulogu u samoj fiziologiji uljane repice. Razlog tome je što je ta druga prihrana dobar momenat (a uglavnom i poslednji) za primenu đubriva sa sumporom, ako se odlučite.

Sumpor je tzv. mezoelement, odnosno po važnosti dolazi odmah iza makroelemenata (N, P, K). On je deo raznih organskih jedinjenja u biljkama (aminokiseline, proteini, enzimi, vitamini, fitohelatini itd.). U uljanoj repici ima naročito veliki značaj, jer ulazi u sastav glukozinata, sekundarnih S-produkata koji dokazano imaju ulogu u odbrani od bolesti i štetočina. Oni se smatraju barijerama u biljkama, koji doprinose opštem odbrambenom mehanizmu biljaka. Glukozinati su karakteristični za porodicu Brassicacae, gde pored uljane repice spadaju i npr. slačica, kupus, rotkva, brokoli, karfiol itd. Pored toga sumpor ima bitnu ulogu u sintezi ulja, kao i u vegetativnom porastu biljke. U zelenim listovima većina sumpora se nalazi u hloroplastima. Iz tog razloga kao jedan od simptoma nedostatka sumpora javlja se hloroza (žutilo lišća). Iz svega navedenog uljana repica je naročito osetljiva na nedostatak sumpora u usporedbi sa drugim kulturama (npr. žita).

         Simptomi nedostatka na cvasti

                              Simptomi nedostatka na listu

Ranije su biljke većinom podmirivale svoje potrebe sumporom iz atmosfere, kao posledica pojačane industrijalizacije i zagađenosti vazduha. Sumpor iz vazduha je padavinama i transformacijom bivao dostupan biljkama. Međutim, sa pojačanom kontrolom zagađivanja vazduha koji je počeo 80-tih godina, taj izvor sumpora za biljke je značajno umanjen, dok su se potrebe biljaka povećale zbog novih prinosnijih vrsta i hibrida.

A najbolji način da se potrebe podmire je upotrebom čvrstih sumpornih đubriva. Ima ih nekoliko vrsta u svetu, a kod nas je najpopularniji amonijum sulfat (npr. Amosulfan od Elixir Zorke). On svojim sastavom i kvalitetom predstavlja dobar izbor, naročito na alkalnijim zemljištima. Nakon površinske primene amonijum-sulfata na zemljište, potrebna je određena količina padavina kako bi đubrivo spustilo u zonu korenovog sistema i postalo dostupno korenu biljaka. Biljke korenom usvajaju sumpor isključivo u sulfatnom obliku (SO₄) i on je odmah dostupan biljkama iz đubriva. U slučaju velikih padavina, postoji opasnost od njegovog ispiranja, pošto se ponaša slično kao nitratni azot.

Tek sa povećanjem površina pod uljanom repicom poslednjih godina počelo se više pričati o sumporu i njegovoj ulozi u fiziologiji biljaka. I to sa razlogom, je je dokazano da visoke doze azota ne mogu biti u potpunosti iskorištene ako uljana repica nije srazmerno dobro snabdevena sumporom. Iz tog razloga treba obratiti pažnju na odabir veštačkog đubriva, naročito ako se djubri za maksimalan prinos.